AUTOR - dr Zoran Đurđev

Dispanzer medicine sporta, Dom zdravlja Pančevo

Iz godine u godinu, iz dana u dan, pred sportiste se  postavljaju sve veći zahtevi te je izloženost povredama sve veća. Granice ljudskih mogućnosti se svakodnevno pomeraju. Dokaz za to je činjenica da seniorske svetske rekorde od pre 30 godina, danas nadmašuju juniori. Zbog toga sportske povrede zauzimaju visoko mesto u redosledu učestalosti povreda u savremenom svetu.  Da bi se ta učestalost smanjila, od velikog je značaja kako preventiva tako i postupak neposredno posle povređivanja. Preventiva proizilazi iz razumevanja suštine i mogućnosti različitih tokova u procesima izlečenja povreda. Ove povrede su, po svojoj prirodi, najčesće lake povrede, ali mogu napraviti velike probleme u odnosu na takmičarsku sposobnost, zbog varljivog uverenja da je moguće brže izlečenje nego što to dozvoljavaju prirodni procesi. Lečenje sportskih povreda je specifično, a ciljevi su tačno definisani: povređeni sportista mora biti potpuno izlečen, a oporavak mora biti celovit, jer se, inače, rizikuje ponovno povređivanje, koje je najčešće teže od predhodnog.

Povređenog sportistu je moguće lečiti „dobro ili bolje” ali skoro nikada brže! Ne postoje čarobne metode koje mogu ubrzati prirodan tok izlečenja, ali ih zato ima mnogo koje taj tok mogu da produže. Poštovanje ovog stava je često uzrok sukoba lekara i okoline (uprave kluba, trenera, javnosti…). Pritisci su veći sto je kvalitet sportiste veći. Reakcija sportiste na povredu je drugačija nego sto je to slučaj u običnim životnim prilikama. Sportista je, često, spreman da igra i sa povredom koja, u običnom životu, podrazumeva bolovanje. Profesionalizacija sporta je samo još više zaoštrila sve ove navedene probleme, jer povreda utiče na radnu sposobnost i zaradu i sportiste i kluba. Navedeni problemi i sukobi su doveli do pojave „terapeuta” u sportu različitih struka i obrazovnih profila.                   

Sportske povrede učestvuju u ukupnom broju povreda sa 10 - 15%, a najzastupljenije su u dobu pune takmičarske zrelosti, a to je između 20. i 30. godine života. Najčešće se povređuje koleno koje, uz skočni zglob, u osi lokomotornog sistema trpi najveće opterećenje. Po učestalosti povreda po sportovima ubedljivo prednjače skijaški sportovi zbog same podloge na kojoj se obavljaju i zbog velikog rizika po početnike.

Povrede u sportu po toku mogu biti akutne i hronične, a po etiologiji endogene (unutrašnje - anatomske i fiziološke promene tkiva usled premora i prenaprezanja) i egzogene ( spoljašnje - nastaju delovanjem spoljnjih sila ili agensa). Egzogene povrede po načinu delovanja povređujuće sile mogu biti direktne i indirektne (npr. sila izaziva pad, a pad dovodi do povređivanja).

 Tok povrede prolazi kroz četiri faze i to:

a. oštećenje tkiva
b. krvavljenje (hematom)
c. reaktivno zapaljenje
d. ožiljavanje ili osifikacija.

 U najvećem broju slučajeva lečenje se sprovodi konzervativnom terapijom, a redje nekim  invazivnijim metodama pa i operativnim zahvatom, ukoliko je to neophodno.                                    

 No, da do povrede ne bi došlo, potrbno je sprovesti preventivne mere i to kroz nekoliko sledećih segmenata:

1. Predhodno selekcija sportista
2. Takmičarska spremnost
3. Sportska borilišta
4. Zaštitna oprema
5. Preventivna bandaža
6. Uticaj ranijih povreda
7. Kontrola i samokontrola

 Zadaci predhodne selekcije su:

- da se utvrdi psihofizička sposobnost za bavljenje sportom,

- usmeravanje ka određenoj grani i sportskoj disciplini,

- određivanje postupaka u osposobljavanju (naročito adolescenata) za učešće u određenom sportu    sa što  manjim rizikom od povređivanja.

 Takmičarska spremnost je rezultat treninga, kondicije i sportskog iskustva. Od značaja je i sportska tehnika, koja je rezultat treninga i dobre škole, a koja omogućava izvođenje najtežih radnji uz minimum napora. Treba voditi računa o posebno opterećenim regionima, posebno optrećenju misićnih grupa, koje treba podvrći posebnom režimu vežbanja. Pretreniranost predstavlja veliku opasnost po sportistu, jer misići onda postaju osetljiviji na povrede. Sportisti pokazuju preosetljivost na infekcije, a rane i prelomi sporije zarastaju, jer veliki telesni napori smanjuju imunitet.

 Sportska borilišta moraju ispunjavati sve uslove za što bezbednije bavljenje sportom. Npr. fudbalski teren mora biti ravan, sa pravilno podšišanom travom, bezbedno obeležen (ne krečom), sa dobrom drenažom, a danas i sa grejanjem ispod trave (da se ne bi pojavio led na terenu). Pravilnicima takmičenja bi trebalo da budu određeni standardi koje tereni treba da ispunjavaju.

Kako treba da izgleda sportska i zaštitna oprema u svakom sportu, određeno je odgovarajućim propisima. Odgovornost za ne primenjivanje i pravilnu upotrebu zaštitne i sportske opreme snose sportista, treneri, delegati, sudije i sportski lekari.

Pravilna upotreba preventivne bandaže moze sprečiti nastanak ili smanjiti intenzitet povrede ligamenata, tetiva, pa i kostiju (npr. bandaža šake i ručnog zgloba u boksu koja je pravilnikom takmičenja u ovom sportu i obavezna).

Prerano uključenje povređenog sportiste, bez potpunog procesa izlečenja i rehabilitacije, u trenažni proces i takmičenje može dovesti do repovređivanja i to, ne retko, u većem stepenu nego što je primarna povreda. Ništa ne moze da ubrza prirodni tok izlečenja povrede. Preparati koji se koriste u sportskoj medicini služe da subjektivne tegobe koje su prisutne nakon povređivanja svedu na najmanju moguću meru te samim tim budu podnošljivije do prirodnog izlečenja povrede.  U zdravom sportskom kolektivu, lekar i trener ne mogu biti dva različita pola, tj. ne mogu i ne smeju biti suprotstavljeni, jer obojica moraju da rade prvenstveno u interesu zdravlja sportiste. Bolje je sportistu osposobiti  „greškom” 7 dana kasnije, nego 1 dan ranije.

Da bi se sprečio nastanak povreda, neophodno je striktno poštovanje pravila igre. U tim naporima, trener, sudija i lekar moraju biti članovi istog tima, tima koji brine o bezbednosti sportiste. Oni moraju biti ti koji će insistirati na striktnim pravilima takmičenja, od poštovanja pravila igre, do poštovanja propisa u vezi terena i sportske i zaštitne opreme. S druge strane, sportista mora nastojati da samokontrolu podigne na najviši mogući nivo, čuvajući pri tom i sebe i protivničkog sportistu od povreda. Oba faktora su neophodna istovremeno. Kvalitet i kriterijum suđenja se posebno izdvaja kao faktor zaštite sportista.

Bezbednost takmičara zavisi u celini i najviše od stepena organizovanosti preventivnih mera i stručnog nivoa tih mera. Razne naučne discipline pomažu da sportisti povećaju snagu, brzinu, izdržljivost, da poboljšaju tehniku i taktiku. Njihovo usavršavanje, kao i poboljšanje kvaliteta izhrane, proširuju granice telesnih sposobnosti i omogućavaju bolje prilagođavanje tkiva i celog organizma na sve veće zahteve i opterećenja. Međutim, sportska medicina je na rubu zbivanja kod sportske javnosti. O njoj se, uglavnom, zna u vezi terapeutskih zalaganja i mogućnosti, a o njenom osnovnom cilju, sportskoj preventivi i kontroli trenažnog procesa, se zna malo ili ništa, a čemu kumuju u velikoj meri i lekari drugih medicinskih usmerenja. Razloga za to ima vise, a jedan od osnovnih je to što se sportska medicina shvata kao idealan teren za „tezgarenje”. Sportskih povreda ima svakodnevno i uvek će ih biti, ali se njihov broj, pre svega uz pomoć navedenih preventivnih mera, može značajno smanjiti.

Tačna dijagnoza povrede je osnova sprovođenja terapeutskog tretmana kao i procene dužine takmičarske nesposobnosti. Iako je u medicini vrlo nezahvalno bilo šta prognozirati neki okvirni rokovi postoje (npr. posle ligamentoplastike prednje ukrštene veze, period oporavka traje 6-8 meseci). Raspon mogućih rokova je individualan i zavisi od mnogo faktora (stepen povrede, agresivnost dijagnostičke metode, vrsta terapeutskog tretmana i obim zahvata, anatomska uslovljenost, individualni prag bola ...). Individualnost se ogleda i u medicinskoj postavci da u medicini „ne postoje bolesti nego bolesnici”. Neophodno je da u proces izlečenja bude uključena kvalitetna i stručno vođena fizikalna terapija uključena u pravo vreme da bi deficit po organizam, nastao samim povređivanjem, bio što manji, te put povratka iz tog deficita što kraći i brži. Zbog toga je u socio-ekonomskom a naročito u zdravstvenom smislu mnogo “jeftinije” uložiti sve mogućnosti da do povrede ne dođe, nego je lečiti nakon nastajanja.